О Јосифу Маринковићу

JОСИФ МАРИНКОВИЋ

(Врањево, 15. септембар 1851. – Београд, 13. мај 1931.)

Јосиф Марниковић је композитор кога многи музиколози и музички стручњаци сматрају једном од централних личности српског романтизма с краја 19. и почетка 20. века. Да је њихова тврдња оправдана, сведочи веома богати опус, који броји преко 190 композиција. Богатству 01:00 опуса не доприноси само број композиција, већ и широка палета различитих жанрова. Неке од њих Маринковић први уводи у српску музику. Заједничка линија која прожима сва ова дела је оригиналност музичког израза. У томе је био пандан свом савременику Стевану Мокрањцу.

Студирајући у Прагу и Бечу, Маринковић је усавршио своје музичко образовање. Да је био активни учесник у развоју музичког живота у Србији, сведочи његова ангажованост као диригента, хоровође, музичког педагога и публицисте. Свој педагошки допринос уметник је дао радећи као наставник музике у Богословији, Учитељској школи и Другој мушкој гимназији. Уметничку каријеру је започео у Београду, када је Србија била Кнежевина, под династијом Обреновића. Завршио је 1931. године, у време Карађорђевића, када је Београд био главни град Краљевине Југославије. 1907. године, изабран је за дописног члана СРПСКЕ КРАЉЕВСКЕ АКАДЕМИЈЕ.

Супротно претходној традицији композитора, који су примењивали дијатонске хармонске везе, Марниковић ће у хармонију да унесе хроматику, модулације у удаљене тоналитете и енхармонију, што је као прашки и бечки ђак вешто применио на нашу мелодику и свој стваралачки опус.

Јосиф Маринковић се родио 15. септембра 1851. године у Врањево (Банат). Своје прво музичко образовање је стекао у Педагошкој школи у Сомбору. Из тог периода датирају прве хорске композиције. Поред тих почетних композиција, из тог периода датира клавирска Сонатина за четири руке, која представља прво дело тог жанра у српској музици. У својој уметничкој каријери, Маринковић је стварао хорове уз пратњу клавира, а цаппелла, песме за глас и клавир и духовну музику.

Хорско стваралаштво

Маринковић ће за српску музику да унесе још једну новину, а то су „Кола“, односно „смеше“ или „сплетови“.

КОЛА представљају 11 композиција, у којима је обрадио песме из Војводине, као и једну из Македоније у ВИИ колу, док је у ИИИ, В и ИКС колу користио одломке из Радичевићевог „Ђачког растанка“.

Стварао је у духу нашег фолклора, али се није користио цитатима. Свако коло садржи различит број песама (од 6 до 13).

Оваква хорска концепција Маринковићевих „Кола“ указује на структуру свите. Убедљивост народне мелодике и популарност код публике, подстакла је Мокрањца да поједине песме из Маринковићевих кола уврсти у своје Руковети: „‘Ајде ко ти купи“, и „Што ми је мило“ из ВИИ кола, Мокрањац је користио за своју ВИИ руковет.

Форма ових композиција подсећа на подршци. Уобичајена концепција овог мајстора хорске музике у изради „Кола“ указује на праксу понављања прве песме на крају (И Коло), или репризира прве две песме (на крају ВИ Кола).

У тадиција а цаппелла хорова, истичу се и Пролећна зора, на стихове Грчића Миленка, Јуначки поклич, Химна Балкана и Хеј, Трубачу, нумера која ће постати химна хора „Обилић“. У свим овим нумерама огледа се родољубље, а посебно у последњој, насталој 1905. године. Циљ аутора је био да постигне борбени морал и патриотски дух српског родољуба, о чему сведоче фанфаре, ритам марша као и почетни стихови „Хеј, трубачу с бојне Дрине, дај затруби збор ..“. Већ 1908. године у Србији се осећала атмосфера предстојећих ратова, те је родољубива омладина на политичким скуповима певала „Хеј, трубачу“, омиљену песму и Војводе Радомира Путника. Мелодија и стихови ове песме су у време Првог светског рата, као и после рата са српском војском и ђацима – ратницима, одзвањали на Церу, Колубари, Кајмакчалану, Куманову, Солуну, Крфу и Виду. Са овим родољубивим стиховима, српски извођачи су славили дух свог народа и победе, певајући је у Француској, Италији, Енглеској, Швајцарској и Русији.

Следећа новина, која се везује за име Јосифа Маринковића, су хорови уз пратњу клавира, и овакав аранжман користи за женске и мешовите хорове. У овим хоровима уметник обрађује родољубиву тематику, али и лирику, која се огледа у хоровима Задовољна река, Молитва и Поточара. Маринковић испољава своју романтичарску осећајност, која је присутна иу његовим соло песмама. Дочаравајући ономатопејске клепетање воденице на потоку, цвркут птица, зујање пчела (Поточара) или звук звона (Молитва), доказао је, де је врсни познавалац клавира и хора.

Родољубље се огледа у хоровима Јадна мајка и На Велики петак.

Нумера за мешовити хор На Велики петак, својим насловом асоцира на духовну композицију. Међутим, припада родољубивом опусу, с обзиром да је аутор користио текст ЈЈ Змаја, и на алегоричан начин приказао трагедију народа под турском влашћу.

С обзиром да Србија у то време није имала довољно школованих музичара, самим тим ни формиране оркестре, хорско музицирање је било уобичајено. Али Маринковић уноси новину – клавирску пратњу.

Песме за глас и клавир

Највећи Маринковићево значај огледа се у оснивању српске уметничке соло песме, тј првог правог романтичарског лида. Песме за глас и клавир се сврставају у две категорије. Прву чине песме на текстове, који су били блиски духу народног песништва, тако да је и музика фолклорно обојена, чиме утемељује севдалинку, као омиљени жанр српске музике. То се огледа у песмама Шано душо и Стојанке (на текст Д. Илића) и Из града у град (М. Димитријевића), чији рефрен има оријентални колорит.

У другу групу спадају песме у којима користи уметничку поезију (Ђ. Јакшић, ЈЈ Змај и Грчића Миленка). У овом опусу доминира лирика, коју дочарава кроз психолошку обраду текста, инсистирајући на дикцији не занемарујући улогу клавира.

Као новину у српском романтичарски лид, овај мајстор соло песме уводи речитатив, што у дотадашњој пракси код српских стваралаца није било уобичајено. Речитатив користи делимично, како би дочарао драмски карактер песама (Растанак од ЈЈ Змаја, Грм и Молитва од В. Илића).

Црквена музика

У свом опусу ставралачком, Маринковић се бавио и црквеном музиком, о чему сведочи Божанствена Литургија Св. Јована Златоустог, која је први пут изведена 1935. године, захваљујући Кости Манојловићу.

Овај уметник је у заоставштини Маринковићевој нашао делове Литургије, које је повезао у целину и дело је извело Учитељски певачко друштво „Маринковић“, са диригентом Бајшански.

У литургији Маринковић није цитирао народне напев из српског црквеног појања, док поједини речитативни делови указују на традицију православног руског појања. Интересантно је да за живота Јосифа Маринковића, његова црквена музика није извођена, али је афирмацију доживео постхумно захваљујући Кости Манојловићу. Тако је и Опело, односно Помен објавио Коста Манојловић, те сазнајемо да је ово дело било посвећено успомени на Светозара Милетића.

Генерацији српских романтичара, Јосиф Маринковић је оставио велики печат. На жалост, још за његовог живота услед многих нових тенденција, које су долазиле из Европе, на концертном репертоару је све мање било дела овог мајстора хорске музике и соло песме.

Маринковић је храбро приступио и стварању инструменталне музике, о чему сведочи Српска игра за виолину, када је корепетирао дипломцу Прашког конзерваторијума, на концерту где је присуствовао и краљ Александар Обреновић. Било је то 1901. године, и изазвало је толико одушевљење публике, да је дело интегрално изведено три пута на бис! Упркос успеху ове композиције за виолину, Маринковић је био мајстор чудесних соло песама, у којима је показао изузетан осећај за вођење људског гласа, на чему би му позавидели и Њемачки мајстори лида.

Био је немирног духа и несавитљиве природе и пред крај живота ће одбацити све европске узоре, чак и клавир, сматрајући то неприкладним и непримереним за нашу народну музику третирајући глас само као Божји дар.

О утицају нових европских тенденција и односу према њима, аутор каже: „… у данашње доба ради се свугде на основу народних мотива, али у савременом, модерном стилу, с тога тако треба радити и код нас, али код нас ово треба да се разуме у оваквом духу: ако је музика вокална, онда је задатак музике да изрази верно ситуацију речи … да буде израђена према напретку нашег доба, и на основу карактеристичних момената из наших народних мелодија … Ко год напусти ово једноправно земљиште … тај ће свакад дрзги радити, али само за нашу музику НЕ … Овим се никако не одриче потреба за страном музиком, али нико не може сматрати као заслугу музичара ширење стране музике у тој мери да шкоди нашој музици; ово је толико неумесније што наша уметничка музика још није тако развијена да јој поплава западњачке не може шкодити .. . „

То га је издвојило и одвојило од нове генерације композитора, што ће допринети да и његова дела почињу да добијају ауру и на жалост падају у заборав. Међутим, аура и патина над уметничким делом дају квалитет, и зато опус Јосифа Маринковића добија заслужено осветљење и признање.

Успомену на Маринковића и његово стваралаштво већ више од пола века чувају ученици музичке школе „Јосиф Маринковић“, у Београду, бранећи га од заборава и носећи славу његових дела и школе!

припремила Гордана Павловић, професор